O HR karijeri sa… Marijanom Stojanović

U današnjem intervjuu “O HR karijeri sa” razgovaramo sa Marijanom Stojanović, Senior Business People Partner u kompaniji Worldwide Clinical Trials. Marijana nas je kroz set različitih pitanja, sprovela kroz svoju karijeru. Podelila je sa nama svoje iskustvo, oblasti interesovanja, pogled na HR, biznis i liderstvo. ✨

Koja je najveća zabluda sa početka tvoje karijere?

Moje radno iskustvo je prilično dugo, jer sam radne navike počela da stičem rano, još dok sam išla u gimnaziju. Pomagala sam bratu oko administracije, u njegovoj produkcijskoj agenciji koja je pravila predstave, prodavala sam predstavu školama i radila sve ostalo što je bilo potrebno. Čak sam i zaigrala u jednoj dečijoj predstavi i oprobala se kao glumica.

Nakon toga sam radila u video-klubu, pa sam kratko bila i novinar na Radiju 202, ali moje prvo “ozbiljno” iskustvo i ono što smatram početkom svoje karijere je bilo u British American Tobacco-u, gde sam ušla na “mala vrata”, preko omladinske zadruge i krčila svoj put dalje, dok nisam slučajno stigla u HR odeljenje.

Iako sam oduvek bila razborita, otvorena, spremna da pitam i zainteresovana, u to vreme sam mislila da je moja karijera ipak u rukama menadžmenta kompanije u kojoj radim i da od njih zavisi da li će prepoznati gde ću ja najbolje da se uklopim u odnosu na veštine koje posedujem. Ali vrlo brzo sam u istoj kompaniji shvatila da je moja karijera isključivo u mojim rukama.

Postoje neka pravila igre i sistem koji ti nudi prilike, ali sve na kraju dana zavisi od nas samih i našeg stava. Ono što sam naučila i što često delim sa mladim ljudima jeste da su mi moja radoznalost, volja da učim, da pomeram svoje granice, da šta god da radim uradim najbolje što mogu, koliko god to bilo banalno, suštinski otvarali vrata i omogućili mi da ostvarim lepu i uspešnu karijeru.

Kad god su me pitali da se uključim u neki projekat, da preuzmem neki proces ili neku poziciju za koju nisam bila sigurna da li ću umeti i moći, moj stav je bio DA, ŽELIM! Da nisam probala, ne bih nikad znala da li ću umeti. Tako me je svako novo iskustvo vodilo dalje, a znanje se uvećavalo. To je najbolja investicija koju sam mogla da napravim – prihvati sve što ti se ponudi, iako te neće dodatno platiti ili nagraditi, jer ono što dobijaš je mnogo vrednije i zauvek ostaje tvoje.

Kada bi danas bio/la HR junior, šta bi promenio/la u svom pristupu?

Ne želim da zvučim nadobudno, ali moram da priznam da nema mnogo stvari koje bih promenila. Na početku karijere imala sam veoma dobre mentore koji su mi davali smernice i koji su odvajali vreme da sa mnom dele svoje znanje, iskustvo i mudrost.

Jedna stvar koju bih promenila je strpljenje. Bila sam tada malo nestrpljiva i imala sam očekivanje da idem dalje kroz organizaciju čim ovladam nekom oblašću, a to se naravno nije uvek dešavalo. Eto, to sam tada naučila na malo teži način, u smislu da sam se osećala nezadovoljno i čak povređeno u nekim situacijama. Potrebno je vreme da usavršiš stečeno znanje i veštine, da radiš taj posao koji si naučio i da kroz rad sazriš za neki sledeći nivo, a na kraju dana, i kompanija koja te je naučila nečemu očekuje da sad taj posao uspešno obavljaš i vratiš tu investiciju kroz produktivnost i rezultate.

Vrlo često istu nestrpljivost danas prepoznajem kod mladih ljudi i pokušavam da im ukažem da je potrebno da neko vreme provedu na jednoj poziciji, iako su već naučili taj posao i osećaju da mogu da krenu dalje. Objašnjavam im da oni u pozadini i dalje i te kako uče, razvijaju druge veštine i prolaze kroz proces sazrevanja. Uz to im, naravno, otvaram i drugu stranu, perspektivu poslodavca, kojem su potrebni ljudi koji znaju da rade posao i koji će ga uspešno obavljati određeni vremenski period, jer u suprotnom, stalno će imati početnike koje obučavaju, koji čim nauče posao žele da idu dalje. Kontinuitet poslovanja i stabilnost su teme o kojima ne treba samo “menadžment” da razmišlja, već svi zaposleni.

Koliko se promenio tvoj doživljaj HR-a na početku karijere i sada?

Imala sam sreću da naučim šta je HR u kompaniji u kojoj je ta funkcija bila na vrlo visokom nivou još pre 20 godina, sa modernim procesima koji su i danas savremeni i primenjivi. Time je za mene lestvica postavljena prilično visoko. Moj doživljaj HR-a je isti kao i pre 20 godina. Nažalost, i dalje se, od kompanije do kompanije, vrlo razlikuje značenje HR funkcije. Volela bih da se to brže menja.

HR funkcija je strateška u svakom biznisu, ona je “business enabler” (izvinjavam se na engleskom izrazu), ali najpribližniji prevod bio bi da je to funkcija koja pokreće i omogućava uspešno poslovanje. Posao HR-a je da stvori okruženje, postavi procese i alate kroz koje će zaposleni biti osposobljeni i motivisani da daju svoj maksimum, konstantno rastu i razvijaju se i kroz postizanje sopstvenih rezultata i ličnih uspeha isporučuju rezultate i omogućavaju uspešno poslovanje kompanije.

Koje su to veštine i znanja koja HR treba da razvije i unapređuje tokom karijere?

HR profesionalci, kao i svi ostali zaposleni, moraju da znaju osnove biznisa kompanije u kojoj rade. Bilo da su zaposleni u računovodstvu, prodaji, proizvodnji, HR-u ili IT-u, moraju da razumeju čime se bavi kompanija, kako funkcioniše, kako pravi novac, da budu informisani o toj industriji, da prate tržište i trendove. Za mene je to osnovna stvar.

U okviru HR funkcije, postoje različite oblasti i, samim tim, to zahteva različite veštine i kompetencije, u zavisnosti u kojoj oblasti se neko najviše pronalazi i kakve su mu ambicije. Pored dobre komunikacije, uključujući aktivno slušanje, asertivnost i empatiju, važne su veštine strateškog razmišljanja i sposobnost za sagledavanje šire slike i posledičnih efekata, proaktivnost, kreativno rešavanje problema i, naravno, liderske sposobnosti.

U zavisnosti od oblasti HR-a, mogu da budu potrebne sposobnosti poput numeričkih (kolege koje rade kompenzacije i beneficije, zarade, budžetiranje), veštine intervjuisanja i procene ličnosti, razumevanje zakona, izražene verbalne sposobnosti za pisanje i čitanje ugovora, procedura, pravilnika…

HR se bavi širokim dijapazonom oblasti i procesa, a nismo svi nadareni za sve i najvažnije – ne volimo svi sve. Neki beže od brojeva, neki od pravilnika i pisanja procedura, ali ono što nam je svima zajedničko je da u HR-u moramo neprestano da radimo na sebi, na emocionalnoj inteligenciji i liderskim veštinama, jer u radu sa ljudima nosimo veću odgovornost, zato što naša reč ima veću težinu, pa su i očekivanja stroža.

Koji je tvoj najveći izazov na trenutnoj poziciji i kako ga rešavaš?

I dalje mi je izazov učenje i razumevanje industrije u kojoj radim. Worldwide Clinical Trials je prva kompanija u kojoj radim koja se bavi kliničkim ispitivanjima lekova i veoma je složena, ima puno pozicija sa visokim nivoom odgovornosti, profila sa specifičnim znanjima i kvalifikacijama, tako da i dalje postavljam puno pitanja, grabim svaku priliku da učim i sagledavam različite aspekte ovog biznisa.

HR i biznis – kakvo je stanje na toj relaciji danas po tvom mišljenju?

Ovo je tema kojoj nema kraja. Za mene je HR integralni deo biznisa, ali daleko smo mi ovde, na Balkanu, od toga da se HR zaista postavlja na mesto koje mu pripada. Ima pomaka svakako, u poslednjih 10-15 godina, ali moram da naglasim da tu posmatram domaće kompanije i to mi je merilo za ovo pitanje. Strane, globalne, multinacionalne kompanije mi nisu merilo, jer mi ovde zapravo učimo od njih.

Kada domaće kompanije dođu do nivoa da se to podrazumeva i kada se HR uvuče i u javni sektor, tada možemo da kažemo da smo na mestu koje nam pripada. Naravno, čast domaćim kompanijama koje su dosta napredovale i čast HR profesionalcima koji nose tu borbu.

HR kao strateška poslovna funkcija – šta nam nedostaje da bismo ovo ostvarili?

Na nama, HR profesionalcima, jeste da ispunimo suštinsku ulogu HR funkcije, da bude strateška. Ako se pozabavimo sobom, u smislu da steknemo potrebna znanja i veštine, da razumemo i umemo da razgovaramo o biznisu u kojem radimo, postići ćemo kredibilitet i poštovanje CEO-ova, direktora, bordova i ostalih rukovodećih tela, čime otvaramo vrata našim procesima, idejama, inicijativama…

Jezik HR-a nije poseban jezik, mi takođe pričamo poslovnim jezikom i njega moramo da naučimo, ako već ne znamo. Kad naučimo da razgovaramo istim jezikom kao i direktor prodaje, proizvodnje ili celog preduzeća, tada će nas razumeti, čuti i, nadam se, poslušati.

Koji segment HR-a najradije istražuješ?

Pasionirano sam zainteresovana za talent menadžment i organizacionu kulturu.

Talent menadžment smatram epicentrom HR funkcije, a sve ostale HR funkcije ga zapravo podržavaju – da nađemo prave ljude za biznis, da ih razvijamo u pravom smeru, koji je usklađen sa strategijom kompanije, da oni budu zadovoljni i bezbrižni po pitanju svih ostalih aspekata njihovog radnog života i da, samim tim, nemaju nikakvu potrebu da traže prilike u drugim kompanijama, jer im je u našoj pruženo sve što im treba.

Zakon o radu, poštovanje procedura, ispravni ugovori o radu, plaćanje poreza i doprinosa je nešto što bi trebalo da se podrazumeva, pa mi to nije tema. To spada u redovno poslovanje, kao što pravite ugovor o nabavci osnovnih sirovina za proizvodnju, ugovor o prodaji ili podnosite finansijski izveštaj i plaćate poreze državi.

Tvoja preporuka za one koji ulaze u HR danas, a nisu početnici u poslu je…?

Moj prvi savet ili preporuka je da budu otvorenog uma. Promeniće im se tačka gledišta na mnoge teme, a u tom trenutku treba da budu otvoreni za to i radoznali. Postavljanje pitanja, ali i diskusija veoma su važni na početku. Ljudi sa ozbiljnim iskustvom imaju izgrađene stavove i mišljenje na većinu tema. Zato je konstuktivna diskusija sa iskusnim HR profesionalcima veoma korisna.

Ako bi promenio/la industriju u nekom trenutku, šta bi te uvek vratilo HR-u?

Ispunjava me da vidim kako ljudi mogu da „procvetaju“ u pravom okruženju, na pravoj poziciji, sa dobrim menadžerom i odličnim timom… Kad znate da ste vi učestvovali u tom procesu i, onako, iz senke, to posmatrate, meni lično to daje veliku satisfakciju. To bi me uvek vratilo u HR.

Najvažnija lekcija koju si naučio/la u dosadašnjoj karijeri?

I kroz život i kroz karijeru sam naučila da kod onoga što nam se dešava na 10 odsto ne možemo da utičemo, a 90 odsto zavisi od toga kakav stav prema tome mi zauzmemo. Od tih 90 procenata zavisi pre svega da li ćemo se identifikovati kao srećna osoba ili ne. Od našeg stava će zavisiti da li ćemo da iskoristimo sve što nam se nudi iz okruženja u kome radimo ili živimo, da li ćemo na probleme da gledamo kao na zidove i prepreke ili kao lekcije i prilike.

Veoma sam ponosna na svoju karijeru, ali sam još više ponosna na samu sebe, jer znam da sam isključivo zahvaljujući svom stavu prema životu uspela da prevaziđem mnoge prepreke koje su mogle da me zaustave i naprave potpuno drugačijom osobom. Ali nisu! I kad se nađemo u situaciji koja nam se čini kao bezizlazna ili ograničavajuća, prvo treba da preispitamo kakav nam je stav prema tome i da li taj stav ima i neko drugo lice, neku drugu perspektivu, neku drugu mudrost. A to je zasigurno u našim rukama, to je samo naše i to je ono što niko ne može da nam oduzme.