CultureLearning & Development

Ko je kriv što nam karijere nisu zdrave? Mi smo.

Kolumnu pisala:

Danica Ristić, osnivačica Zdrave Karijere i HR konsultantkinja

Svako ko radi u HR-u zna koliki je izazov balansirati između potreba zaposlenih i potreba kompanije. Nalaziti kompromisna rešenja, lobirati za saradnje, tanke budžete razvlačiti nemogućim akrobacijama da pokriju sve potrebe, uopšte doći do toga koji je budžet, i koje su potrebe… Nikada nije bilo lako raditi u ljudskim resursima, i prethodnih par godina to potvrđuje. Ali, svim mojim kolegama, ali i onim koji to nisu, danas poručujem da ne misle glavom HR-a. Već da se stave u ulogu običnog, najobičnijeg zaposlenog.

Onog koji radi u multinacionalnoj korporaciji. Onog koji radi u maloj, domaćoj firmi, koja ima tek dvadesetak zaposlenih. Onog koji nije uopšte zaposlen, već je to zapravo preduzetnica. Ili direktorka nevladine organizacije. Ili influenserka.


Svi oni imaju nešto zajedničko, svi oni imaju karijere.
I skoro svima su sve one – nezdrave.
Zašto?


Zato što rade negde gde je normalno da se na zaposlene urla.
Zato što su sebi gazde, a rade po 16 sati dnevno, i odmor odlažu više od godinu dana.
Zato što imaju kolege koji im podmeću noge, menadžere koji ne ulažu u njihov razvoj i kompanije koje prete blanko otkazima.
Zato što rade i svoj i tuđ posao za platu koja ni jedan ne pokriva.
Zato što rade nešto što niti vole, niti se dobro plaća, niti su se za to školovali.


Toliko mnogo zato, podstiču isto toliko zašto.
Više pitanja nego što mogu da stanu u ovaj tekst.
Ali, iako je popularno na puš pauzi ogovarati šefa, i u komentarima na Glassdoor-u blatiti firmu, u ovoj kolumni, pre svega, se gledamo u ogledalo.

I razlažemo da je na svako to pitanje odgovor samo jedan.
Krivi smo mi.


Zašto smo mi krivi što nam karijere nisu zdrave?
Postoje tri razloga.
Da počnemo.

  1. Zato što radimo poslove koji nisu u skladu sa našim vrednostima, identitetom i svrhom
  2. Zato što ne umemo da se organizujemo
  3. Zato što sve te potrebe ne umemo da komuniciramo – kroz očekivanja i granice. 

Da li postoje kompanije, kolege, šefovi, pa čak i HR-ovi od kojih treba bežati glavom bez obzira? Apsolutno! Ali gde ćemo od njih otići, kada i po kojim uslovima? E, to već zavisi samo od nas. Pa, hajdemo redom.


Za početak, potrebno je upoznati sebe.

Pre nego što uopšte krenemo da zovemo najbolju drugaricu i žalimo joj se na nepravedan tretman, neodgovarajuće uslove i loš opis posla, moramo da pođemo od sebe. Da li je posao koji radimo uopšte dobar za nas? Da li je ono u šta ulažemo mesece i godine u skladu sa nama – poznajemo li sebe uopšte? Svako pitanje o karijeri je pitanje o nama. Da bismo išta mogli da očekujemo od drugih, moramo znati šta su standardi koje sami postavljamo.


Recimo, kada hoćemo da promenimo posao, mi prvo otvorimo oglase, da vidimo šta se nudi. Još ako nas je šef iznervirao,
easy apply nikad nije bilo tako easy. Ali to samo znači da biramo ono što je u ponudi, što ni malo ne mora biti u skladu sa onim što nam je potrebno i što će nas ispuniti. I vrlo lako se opet možemo naći u istoj situaciji.

Zato, pre “kuku” poziva, pre svađe sa šefom, pre pretnji odlaskom, otvorite jedan prazan dokument, jednu svesku, jedan notes app na telefonu. I počnite da pišete – šta vas ispunjava, šta hoćete da radite, koje vrednosti cenite, ko ste, zapravo, vi.


A onda dolazimo do drugog koraka.

Koliko puta ste sami sebi rekli “Ma ne mogu da stignem! Posao, kuća, deca, društveni život, hobiji, obaveze, ma ja sam u haosu.” Nisam sigurna kada smo počeli da glorifikujemo zauzetost, ali jesmo. I kako to utiče na karijeru?


Čak iako imate najbolji posao na svetu, ako ne umete da se organizujete, on će biti stresan.
Nedostatak dobrih, održivih i korisnih sistema će se preliti iz posla u sve van njega, i iz vašeg privatnog života u vreme kada ste na poslu. Ako niste skuvali ručak, nerviraćete se što morate da poručite pa ćete otići nervozni na sastanak. Ako sastanak traje duže kasnićete da pokupite dete u vrtić i pokvariti čitavo popodne time. A sve počinje ujutru, kada čak i ne ustanete na vreme, i onda niti jedan korak nije ni dobar, ni zdrav ni koristan i sve je naopako. Završi se najobičniji dan a vi se osećate kao da ni 5 minuta niste stali i da se planina obaveza samo povećava. E, to je nezdravo.


I tek onda, tek tada, dolazimo do spoljnog sveta. Dolazimo do šefa i kolega, industrije i opisa posla, benefita i zarade.

Ali, do njih dolazimo spremni. Kada znamo ko smo i šta želimo, kada znamo da se organizujemo i dani nam prolaze u miru a ne ludilu, tek onda imamo prostora da naučimo da postavimo očekivanja (sebi i drugima), da od tih očekivanja napravimo granice, i da onda sve to umemo da iskomuniciramo – na radnom mestu i van njega.


I, zato. Zato smo krivi mi. Zato što dođemo do devetog koraka i pitamo se kako druga strana ne zna gde je ostalih osam. Problem nije što ne znaju oni, već što ne znamo mi.


Najbolji deo svega ovoga je što ako smo mi krivi, mi to možemo i da popravimo.

Pa, šta onda čekamo?
Počni danas. 

Povezani članci

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button