Naše mentalno funkcionisanje možemo zamisliti kao veliki vitraž kroz koji gledamo na spoljni svet, odnosno na život. Kao i svaki vitraž i ovaj se sastavljen iz bezbroj malih i raznobojnih parčića. Neki su veliki, neki su mali, neki su svetli a neki tamni… Neke smo dobili uz prozor a neke smo sami napravili. Kada govorimo o mentalnom funkcionisanju, možemo reći da je sastavljen iz raznih aspekata našeg funkcionisanja (upravljanje stresom, upravljanje vremenom, odnos sa bliskima, odnos prema poslu, stav prema obavezama, lične preference….). Neki urođeni, a neki stečeni, ovi aspekti našeg mentalnog funkcionisanja čine naš referentni okvir, onaj iz kojeg gledamo na svet, koji boji našu realnost. Kako je broj parčića stakla u vitražu jako veliki, broj mogućih kombinacija je praktično neograničen. Drugim rečima, svako ima svoj vitraž.
Kada je termin zdravlja u pitanju jako je nepraktično reći koji aspekt je zdrav koji ne. Zato možemo govoriti o tome koji su nam to aspekti i u kojim situacijama funkcionalni.
Crna polja u vitražu su jako praktična kada je napolju jako sunce, međutim, izgledaju poprilično sumorno kada je kiša.
Zamislimo osobu koja u svom mentalnom funkcionisanju ima aspekt „ekstremna ekstroverzija“. Ova dimenzija ličnosti joj je svakako kroz život pomogla u brojnim situacijama. Jednostavno joj je bilo da se navikne na timski rad i timske zadatke, rad u open-space kancelariji joj jako prija i nema problem sa time što je u čestom i intenzivnom kontaktu sa timom. Ova dimenzija joj je, moglo bi se reći, bila jako funkcionalna sve do karantina i Covid krize. Šta se dogodilo? Promenila se realnost, socijalni kontakti su smanjeni a količina vremena provedena među ljudima svedena na minimum. Sada, dimenzija ekstrovertnosti osobi može stvoriti puno teškoća i prepreka u svakodnevnom funkcionisanju. Drugim rečima, dimenzija koja je u određenim situacijama bila funkcionalna, u drugim nije.
Situacije izazvane pandemijom Covid 19 virusa u mnogome su promenile okruženje u kojem funkcionišemo. Kao i kod svake promene okruženja, i kod ove postoje ljudi koji su jednostavno „imali sreće“ da njihovi elementi vitraža ostanu ili postanu funkcionalni. Drugi su uspeli da svoje elemente prepakuju i izmene a puno ljudi je ostalo zaglavljeno u konstantnom trudu da zadrže svoje parčiće gotovo slepi na promene u okolini. Upravo ovo je razlog da dodatni fokus usmerimo na mentalno zdravlje svojih zaposlenih. Svako od njih ima svoj vitraž kroz koji gleda na svet a većina njih nije uspela da ga prepakuje tako da im je danas funkcionalan. Šta se onda dešava? Delovi počnu da se klimaju a naš vitraž postane sklon pucanju pri udarima.
Upravo je to situacija koju kao konsultant često vidim u timovima sa kojima radim. Svi oni elementi našeg mentalnog funkcionisanja koji su bili disfunkcionalni ali kontrolisani ranije, sada su postali alarmantni a sve timske disfunkcionalnosti su isplivale na površinu. Malobrojni su se prirodno uklopili, neki su radili na prilagođavanju a većina je ostala zaglavljena u standardnim obrascima. Drugim rečima, puno vitraža koji se klimaju u isto vreme. Šta to znači za HR? Znači puno eskalacija, puno burn-outa i konflikata. Drugim rečima, puno važnog i neophodnog posla.
Još jedna od tendencija koje sam u takvim situacijama primetio jeste da su ljudi skloni da tada odgovornost prebace na spolja verujući da oni tu ne mogu ništa ili da su oni jednostavno takvi. Lično, smatram da je ovo prva stvar koju je potrebno promeniti kako bismo napravili pravu i dugotrajnu promenu.
Delove vitraža možemo menjati, čistiti, polirati ili prepakovati tako nam odgovaraju u odnosu na trenutnu realnost. Važno je naglasiti da nije potrebno menjati ceo vitraž, mnogo je posla, a i verovatno bi čovek imao osećaj gubitka identiteta i autentičnosti.
Ono što kao HR profesionalci možemo jeste da pomognemo ljudima da osveste koja je to njihova odgovornost u situacijama krize koje zahtevaju promenu i čega sve to ima u njihovim mozaicima, odnosno, koje sve to i kakve aspekte mentalnog funkcionisanja svako od nas ima u svojoj strukturi.
Jedan od najboljih načina da pomognemo ljudima da razumeju i osveste aspekte svog funkcionisanja je kroz 360 stepeni feedback. Ovaj alat koristim tako što zadam upitnik za procenu eskalirajućeg događaja čitavom timu uz zadatak da navedu još nekoliko sličnih situacija sa istim akterom.
Jednom kada osvetimo svoje slojeve i lične standardne obrasce funkcionisanja možemo prihvatiti da nije do sredine koliki će kamen da baci i nije do kamena da li će razbiti naš vitraž. Ista situacija za svakog od nas ima različitu težinu. Do nas je.
