Da li AI tehnologija zaista može da pomogne razvoju jedne kompanije?
„…A na vrhu tog krova i sve do njega srešćeš ti mnogu zvezdu, pravu nebesku zvezdu. Od tog vrha, ti danas nisi daleko, niti sad možeš stati, niti se vratiti natrag, kao što se nisi mogao zaustavljati i vraćati ni onda kad si u daljini zapazio vrh Titlisa, a bio umoran da ideš dalje…”
Kada je Mihajlo Pupin ispisivao ove redove i stavljao na papir utešne reči svoje majke, Olimpijade Pupin, dok ga je hrabrila da uzdignute glave nastavi svoju tešku borbu za sticanje obrazovanja (iz kog su se kasnije izrodila neka od najvećih dostignuća u istoriji nauke), verovatno ni sam nije mogao da pretpostavi da se u tim rečima nalazi ne samo njegova uteha, već i jedno divno tumačenje paradoksa u svakom velikom, pa samim tim i naučnom, poduhvatu, „niti sad možeš stati, niti se vratiti natrag”.
Ali, tu se postavlja pitanje, da li mi kao civilizacija, četiri industrijske revolucije kasnije, znamo gde da stanemo, i da li uopšte treba znati kada stati?
Slobodno se može reći da smo svakodnevno izloženi insistiranjima da se učestvuje u raznim javnim, i ne tako javnim, raspravama na temu realne koristi ili štete od primene tehnologije veštačke inteligencije u raznim domenima života i rada. Pa nije ni čudo što dijapazon tema ide od predskazanja datih u filmu Terminator i (ne)mogućnosti da se naša nauka okrene protiv nas samih, do glasnih razmišljanja o već datim predlozima gde bi sve moglo da se uštedi ako bi „mašine zamenile ljude”. Prvog avgusta tekuće godine je usvojen i EU Zakon o veštačkoj inteligenciji, tako da je i više nego izvesno da je veštačka inteligencija jedna velika, sveobuhvatna i ni u kom slučaju jednostavna tema.
I dok traju pomenute rasprave, globalni tehnološki giganti se utrkuju ko će ponuditi bolje rešenje i ko će prvi stići do titule apsolutnog lidera, naravno uz rezultate na berzama. U paraleli se dešava da su kroz razne nacionalne politike i uredbe razvijene zemlje odavno podigle podigle pozornost na temu održivosti i održivog razvoja, gde je veštačka inteligencija davno našla svoju primenu u skoro svim segmentima, pa samim tim i kroz razna softverska rešenja koja za cilj imaju unapređenje i razvoj pojedinačnih kompanija.
Da li ste znali da veštačka inteligencija može biti od velike pomoći kod regrutacije gde se proces značajno ubrzava, od samog pisanja oglasa, preko brze analize velikog broja podataka koji su dostavljeni u biografijama, do prepoznavanja kandidata koji najbolje odgovaraju potrebama kompanije. Pored toga, ozbiljan, precizan i siguran HR softver može automatizovati administrativne zadatke kao što su praćenje odsustva, zakazivanje sastanaka i upravljanje dokumentacijom. Ove funkcije oslobađaju HR timove od rutinskih poslova omogućavajući im da se fokusiraju na strateške inicijative koje doprinose razvoju kompanije.
Takođe, veštačka inteligencija omogućava personalizovane obuke i razvoj zaposlenih – kroz analizu performansi i potreba zaposlenih, softver može preporučiti specifične kurseve ili treninge, što povećava angažovanost i motivaciju zaposlenih. Time se stvara kultura kontinuiranog učenja koja je ključna za adaptaciju na brze promene u industriji.
Jasno je da primena veštačke inteligencije u HR rešenjima nije samo trend, već neophodnost u savremenom poslovanju – kroz optimizaciju procesa, povećanje efikasnosti i personalizovan pristup zaposlenima, AI doprinosi ne samo unapređenju operacija, već i strateškom razvoju kompanija.
U dinamičnom okruženju u kom tehnologija sve brže napreduje, a potrebe za automatizovanim upravljanjem ljudskih resusrsa rastu, organizacije koje implementiraju alate i rešenja u svoje HR funkcije imaju priliku da budu agilnije, inovativnije i konkurentnije na globalnom tržištu.
Dugoročno, ovakva rešenja predstavljaju ključni faktor održivog rasta i razvoja, osiguravajući kompanijama neophodnu fleksibilnost i spremnost za buduće izazove.
AI u službi HR-a, ukoliko je u pitanju tech vendor od poverenja, uz ekspertski tim za implementaciju, značajno može i da poveća poverenje kako zaposlenih, tako i ekosistemskih klijenata u kompaniju koja se odlučila na takav korak u svom poslovanju, rušeći na taj način predrasude proistekle iz teorija da veštačka inteligencija nužno znači manje radnih mesta.
I na kraju, vratimo se na pitanje sa početka teksta da li mi kao civilizacija, četiri industrijske revolucije kasnije, znamo gde da stanemo, i da li uopšte treba znati kada stati. Odgovora možda i nema, ili je „istina tamo negde” (što bi rekla Dejna Skali, jedan od glavnih likova iz serije „Dosije X”).
No, jedno je sigurno – tehnologija u službi ljudskih resursa je neograničeno polje korisnih mogućnosti i tu je svako ubrzanje – dobrodošlo.
